Rumunija na Međunarodnom bijenalu umetnosti u Veneciji
Ion Puican, 26.02.2022, 18:30
Ti si jedno drugo ja – Katedrala tela“ – je projekat koji će predstavljati Rumuniju na 59. Venecijanskom bijenalu umetnosti.
Projekat poznate rediteljke i scenaristkinje Adine Pintilije, dobitnice Zlatnog medveda u Berlinu 2018. za svoj debitantski film Ne dodiruj me, izabran je kao najbolji na nacionalnom konkursu u organizaciji Ministarstva kulture, Ministarstva spoljnih poslova i Rumunskog instituta kulture. O pobedničkom projektu razgovarali smo sa Atilom Kimom, predstavnikom Rumunije na Bijenalu:
Pobednik je izabran nakon konkursa koji je održan prošle godine, a završen ove godine. Odabran je projekat Adine Pintilije, upravo zato što je to projekat koji se distancira od medija, odakle Adinu Pintilie veoma dobro znamo. Poznata nam je iz sveta filma, jer se ona približila gledaocima i omogućila nam je da razumemo film, rastavljajući na komade i pozivajući gledaoce na dijalog o intimnosti i o našem odnosu sa telom. Ovo iskustvo je upotpunjeno virtuelnom rijaliti instalacijom, kroz koju se gledaoci pozivaju da se užive u uloge likova u dokumentarcu, u okviru nove Galerije Rumunskog instituta kulture u Veneciji ili onlajn.
Gde se održavaju umetnički događaji Rumunije na venecijanskoj Bijenali umetnosti? Atila Kim:
Rumunija učestvuje na Venecijanskom bijenalu u svom prostoru, u Rumunskom paviljonu, koji se nalazi u epicentru Venecijanskog bijenala, u Giardini della Biennale, od 1938. godine. Nekoliko zemalja ima nacionalne paviljone u Veneciji, ali Rumunija je u jedinstvenoj situaciji da se naše predstavljanje u Veneciji odvija u dva različita prostora, u Rumunskom paviljonu Giardini i u Novoj galeriji Rumunskog instituta kulture.
Kao i uvek na Bijenalu, glavna izložba, uz državna predstavljanja, uz državne paviljone, biće međunarodna umetnička izložba čiji je kustos ove godine Ćećilija Alemani, i na kojoj učestvuju 213 umetnika među kojima su dve umetnice iz Rumunije: Aleksandra Pirić, autorka projekta koji je Rumuniju predstavio na 55. Venecijanskom bijenalu umetnosti 2013. jednim performansom i vajarka Andra Ursuca koja trenutno živi u Njujorku.
Uz ovo učešće na međunarodnoj umetničkoj izložbi, samom jezgru Bijenala u Veneciji, Rumunija je i učesnik važnog projekta u okviru kolateralnih projekata, Paviljon ERIAC, koji ima u vidu promociju romske umetnosti u celoj Evropi predstavlja izložbu rumunskog umetnika Euđena Raportorua.
Razgovarali smo sa Adinom Pintilije o projektu tima – o konceptu i umetničkom istraživanju, o radu na ovom projektu i o njegovom vizuelnom i emocionalnom utisku kojeg ostavlja na posetioce Rumunskog paviljona:
Veoma se radujemo što nam je omogućemo da ostvarimo projekat, biće ovo naporan ali interesantan period. Umetničko istraživanje je ustvari rođeno pre mnogo godina iz neke vrste radoznalosti i potrebe da sebe ponovo vaspitamo, ako tako mogu reći, po pitanju intimnosti i poznavanja svoga tela. Odnosno, svi znamo da smo odrastali u porodicama sa određenim predrasudama o telu, lepoti, ljubavi, odnosima sa drugima, a te se predrasude sukobljavaju sa stvarnim iskustvima. Zbog toga, zbog te vrste radoznalosti, zajedno sa saradicima i performerima započeli smo vrstu laboratorije, tako reći osnovali smo emocionalni inkubator, u kom smo sebi zacrtali da zaboravimo ono što znamo i da ljude posmatramo drugačije, svežije, da razumemo kako doživljavaju svoju intimnost u stvarnosti, nezavisno od predrasuda i mitova sa kojima smo odrastali. Ovakav projekat auto-refleksije i eksperimentisanja odnosa sa drugima želimo da prikažemo publici. Važan aspekat jeste audio-vizuelni jezik, tj. način na koji se ovo umetničko istraživanje može preneti publici, i načini koji publiku mogu učiniti da bude deo samog procesa istraživanja. Prva formula koju smo primenili bila je kinematografska, filmom Touch Me Not koji se pojavio 2018. A sad nam je veoma interesantno da radimo u formatu video instalacije. Paralelno radimo više formata: video instalaciju, film, interaktivni performans, knjigu i onlajn iskustvo. Koncentrišemo se na audiovizuelnu multimedijalnu instalaciju koju predstavljamo u paviljonu, sa produžetkom VR (virtuelne realnosti) u prostoru ICR, jer je to vrsta jezika totalno različita od filma, koji nudi drugu vrstu odnosa između tela posetioca i tela performera. Praktično, ti kao posetilac, za razliku od kinematografskog doživljaja, gde si udaljen od iskustva na ekranu, kada ulaziš u izložbeni prostor, ti ulaziš u naš prostor umetničkog istraživanja, ulaziš fizički, emocionalno, auto-refleksivno, onako kako ti mi predlažemo. Čini mi se da je to veoma interesantna vrsta umetničkog jezika.
Odakle je sve krenulo? Koji je to psihički i kreativni mehanizam koji rađa ovakav projekat? Adina Pintilije:
Iskreno, nisam razmišljala o društvenim, spoljnim pojmovima. Moje interesovanje za svet tela i intimnosti krenulo je iznutra, iz unutrašnjosti onih koji učestvuju u projektu. Svako od nas ima sopstveni način odnošenja prema sopstvenom telu, prema sopstvenom identitetu, i mi tu istražujemo prostor, naravno, u trenutku kada umetničko delo stiže u javni prostor, ono će u posmatraču da izazove istu vrstu refleksije. Uverena sam da će izazvati javnu raspravu na temu – tela, intimnosti, identiteta, jer su to važni faktori za sve nas. Istovremeno to su osetljive zone o kojima nam je teško da razgovaramo.
